Bo­ka Ko­tor­ska je spe­ci­fič­na po je­din­stve­noj cr­kve­noj ce­re­mo­ni­ji – „Mo­le­ba­nu” ko­ji pra­ti post vjer­ni­ka u čast Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, od 14. do 28. av­gu­sta, ka­da se sla­vi Us­pe­nje Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, dan ka­da se upo­ko­ji­la. Tih da­na u cr­kvi Sve­tog Ni­ko­le u Ko­to­ru Mo­le­ban se slu­ži sva­ko ve­če u 21 sat i to je tra­di­ci­ja du­ga 300 go­di­na, to­kom ko­jih ni­kad ni­je pre­ki­da­na, za raz­li­ku od Za­dra, Du­brov­ni­ka, Ši­be­ni­ka i mno­gim dru­gih pri­mor­skih mje­sta, u ko­ji­ma je ta tra­di­ci­ja vre­me­nom ne­sta­la. Po usme­nom pre­da­nju, u 17. vi­je­ku Pre­sve­ta Bo­go­ro­di­ca je za­šti­ti­la Pri­mor­je od ku­ge, i od ta­da se to­kom Us­pen­skog po­sta sva­ke ve­če­ri slu­ži ovaj Mo­le­ban u znak za­hval­no­sti Maj­ci Bo­ži­joj. Me­lo­di­je su vr­lo ar­ha­ič­ne i, za­hva­lju­ju­ći pro­ti Bo­go­bo­ju Mi­lo­še­vi­ću pre­ne­se­ne na ta­da po­čet­ni­ka je­re­ja Mom­či­la Kri­vo­ka­pi­ća i do da­nas sa­ču­va­ne, ob­ja­šnja­va pro­to­je­rej Ne­ma­nja Kri­vo­ka­pić, pro­fe­sor Ce­tinj­ske bo­go­slo­vi­je, ko­ji je slu­žio mo­le­ban za­jed­no sa pro­to­je­re­jom Mi­len­kom Je­ki­ćem, je­re­jom Ne­na­dom Ka­le­mom i pro­to­je­re­jom sta­vro­fo­rom Mom­či­lom Kri­vo­ka­pi­ćem. Oni su slu­ži­li mo­le­ban is­pred iko­ne oko­va­ne u sre­bro ko­ja je rad do­brog krit­skog maj­sto­ra 18. ili 19. vi­je­ka. Ne zna se pred ko­jom iko­nom je ra­ni­je slu­že­no, uto­li­ko pri­je što je po­žar u cr­kvi sv. Ni­ko­le 1896. go­di­ne uni­štio mno­ge iko­ne. Ta iko­na je ina­če pre­ko go­di­ne u Ri­zni­ci i iz­no­si se is­klju­či­vo u vri­je­me slu­že­nja ovog Mo­le­ba­na, ko­ji se u Ko­to­ru slu­žio na na­čin da se či­tav ka­non pje­vao na cr­kve­no­slo­ven­skom je­zi­ku, a i da­nas je za­dr­žan obi­čaj da se slu­žba odr­ža­va sa­mo u svi­je­tlu svi­je­ća, sa uga­še­nim elek­trič­nim osvje­tlje­njem, što joj da­je po­seb­nu at­mos­fe­ru.
- To je, u stva­ri, mo­le­ban sa kra­ja Ča­so­slo­va, ali mo­di­fi­ko­van. Do­da­ta su is­pred Je­van­đe­lja ste­pe­na sa pro­ki­me­nom kao uvod u či­ta­nje Je­van­đe­lja. Po­sli­je „Oče naš”, pje­va se svje­ti­len Us­pe­nja – „Apo­sto­li ot ko­nec”, „Opr­ja­ta lik apo­stol­skij” i „Sla­dost an­ge­lov”. Za to vri­je­me se ka­di oko iko­ne Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce. No­vi­na ko­ja je na­sta­la po­sli­je smr­ti pro­te Bo­go­bo­ja je što je uve­den srp­ski je­zik i što se sa­mo pje­va­ju ir­mo­si i sti­ho­vi „Pre­svja­ta­ja Bo­go­ro­di­ce spa­si nas”, a sve­šte­nik pred iko­nom či­ta tro­pa­re ka­no­na na srp­skom. Ta­ko či­ta­va Cr­kva uče­stvu­je u pje­va­nju, či­ne­ći ma­la me­ta­ni­ja za vri­je­me pje­va­nja sti­ha. Ra­ni­je, dok se sve pje­va­lo na cr­kve­no­slo­ven­skom, za pjev­ni­com ni­je slu­žba bi­la ta­ko di­na­mič­na, dve­ri su bi­le za­tvo­re­ne, a sve­šte­nik je sa­mo Je­van­đe­lje či­tao sa dve­ri i si­la­zio po­sli­je „Oče naš” na ka­đe­nje za vri­je­me pje­va­nja „Apo­sto­li ot ko­nec”. Ko­lje­no­pre­klo­na mo­li­tva je ta­ko­đe či­ta­na u sre­di­ni cr­kve pred iko­nom Bo­go­ro­di­ce. Za­te­če­no je da se pje­va po­sli­je to­ga: „Vla­di­či­ce, Vla­di­či­ce, pri­mi mo­lje­ni­ja...” i „Vse upo­va­ni­je na tja vo­zla­ga­ju”, što je za­mi­je­nje­no sna­žni­jom him­nom „Vo­zbra­noj vo­je­vo­dje” - ob­ja­snio je pro­to­je­rej Kri­vo­ka­pić.
Sha­va­tju­ći va­žnost ovog bo­go­slu­že­nja kao vi­da za­vje­ta i za­hval­no­sti za to što se de­si­lo, mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je na­lo­žio je da, po ugle­du na ko­tor­sku pa­ro­hi­ju, i dru­ge cr­kve na Pri­mor­ju, ali i u ci­je­loj Mi­tro­po­li­ji, uzmu od ko­tor­skog pa­ro­ha Mo­le­ban Pre­sve­toj Bo­go­ro­di­ci, ko­ji po­sto­ji u pi­sa­noj for­mi i u for­mi CD-a, te da je i i oni slu­že to­kom us­pen­skog po­sta.
M.D.P.